Zaljubljene rukavice
U izlogu jedne prodavnice, nalazile su se lepe plave rukavice. U toj prodavnici se ubrzo pojavila jedna gospođa.
– O kako su lepe ove plave rukavice! rekla je ona,
– Uzeću ih za svoju kćer.
Gospođa uze rukavice i odnese ih kući.
Njoj je bilo hladno ,pa je rukavice navukla na ruke, ali pažljivo zato što je htela da ih sačuva za svoju kčer.Ćerka se obradovala novim rukavicama, stavila ih je u orman. Ujutro kada je devojčica pošla u školu, slučajno ih je ispustila. Jedan dečak ih je ugledao i odlučio poneti svojoj kući.Kada je dečak došao kuci stavio ih je u orman i tu su rukavice počele razgovor…
– Zdravo, ja sam Nika,rece jedna rukavica,
– A ja sam Nenad,rece druga rukavica.
Kada su se predstavili, počeli su da vode razgovor o tome kako su dospeli ovde. Dopali su se jedno drugom, pošto im se prispavalo, odlučili su da pođu na spavanje. Dok su spavali dve mišice su ih odnele u dve razlicite rupe. Iskoristile su ih za krevet, slučajno su ih rascepale, pa su Nenad i Nika bili na samrti.
Dok su ih miševi kidali i vadili konce za krevet Nenad i Nika su razmšljali jedno o drugom.
– Šteta što nije moglo duže da traje.
Pomislili su, i polako su sklapali oči i tako dok nisu umrli. Možda se sada oni tamo gore igraju? Niko ne zna.
Jovana Vesković, 3.b
Zaljubljene rukavice
Bile jednom dve rukavice. Jedna se zvala Milica, a druga Milan. Bile su jako slične. Ličile su jedna na drugu kao da gledaju svoj odraz u ogledalu. Bile su momak i devojka. Od kako su se isplele stalno su išle jedna uz drugu. Živele su na gornjoj polici jednog ormana. Dugo nisu videle svetlost dana. Želele su da jednog dana napuste orman i vide šta se dešava napolju.
Jednog hladnog zimskog dana otvorila su se vrata ormana i zabljesnulo ih je svetlo .Na trenutak su se uplašile, ali su se ponadale da je konačno došao dan da napuste orman. Tako je i bilo. Nežne ručice jedne devojčice su uzele rukavice i obukle ih. Izašle su napolje i konačno videle svet.
Napolju je bilo sve prekrivenim belim snegom .Milica i Milan su bili veoma srećni zato što su izašli napolje, ali su bili tužni zato što nisu zajedno. Jedva su čekali veče da bi bili zajedno. Svaki dan su izlazili iz ormana, a uveče se vraćali na policu i prepričavali ko je šta radio, video. Posle nekog vremena sneg se otopio i bilo je sve toplije.
Jednog dana devojčici nisu bile potrebne rukavice i vratila ih je na policu i rekla:,,Vidimo se dogodine”. Milica i Milan su bili srećni, zato što će biti opet zajedno i još dugo su prepričavali zimske događaje.
autor-Marko Crnković 3.
ZALJUBLJENE RUKAVICE
Bila jednom jedna devojčica po imenu Maja. Živela je u velikom gradu. Svaki zimski raspust je provodila kod bake i dede na planini. Njihova kuća je bila okružena snežnim brdima i planinama. Oblačila je tople rukavice za igru u snegu. Ona nije znala da su to bile pomalo neobične rukavice. One su bile zaljubljene i pričale su među sobom. Zvale su se Lola i Lale. Uživale su u igri sa Majom. Došao je dan kada je Maja polazila kući. U žurbi kod pakovanja ostavila je jednu rukavicu(Laleta) kod bake. Njena rukavica Lola je bila jako tužna i usamljena. Isto to je osetio i Lale.
Njihovoj sreći nije bilo kraja kad je baka došla i donela Maji ostavljenu rukavicu.
Bošnjak Jovana ,3.a
Zaljubljene cipele
…Tako su Nikola i Tina, koji više ništa nisu očekivali od života,otputovali na divan svadbeni put.Putujući tako rekom videli su razne biljke i životinje na obalama.Uživajuci u pustolovini iz reke su uplovili u okean.Tamo su sreli kita Toma koji im je rekao da ne idu dalje jer su tamo ajkule.Cipele su primetile jedno malo ostrvo sa palmama.Doplovili su bliže i iskrcali se na obalu.To je bilo ostrvo Napuštenih cipela.Na ostrvu su živele dve sestre japanke,porodica kroksica i čizma Lusi.Počeli su da se druže i bili su najbolji drugari.Tako su Nikola i Tina srećno živeli.
Elena Mrkobrada 3.a
Zaljubljene cipele
…Oni su plovili rekom zavezani jedno za drugo. Tokom plovidbe pričali su o tome gde će ih reka odvesti. Gledali su lepe gradove kroz koje su prolazili i divili se njima. Cipele su se nasukale na obalu i videle da su u nepoznatom gradu. Videla ih je jedna devojčica čiji je tata bio obućar. Uzela ih je i odnela kući. Kad ih je tata video, divio se starim cipelama. Popravio ih je, očistio i zavezao jednu za drugu.
Okačio ih je u svojoj radnji, i tako su ostale zajedno, srećne, služeći kao ukras jednoj obućarskoj radnji.
Dušica Marušić, 3.a
“…Tako su Nikola i Tina, koji nisu više ništa očekivali od života, otputovali na divan svadbeni put”.
Plovili su danima zagrljeni na dasci. Rečni talasi nežno su ih ljuljali i nosili put mora. Presretni što su zajedno, Nikola i Tina su se gledali i maštali o moru. Nakon nekoliko dana, ugledali su plavetnilo mora. Njihovoj sreći nije bilo kraja. Zamišljali su kako lenčare na plaži dok ih vrelo sunce greje. Biće ovo predivan svadbeni put i leto!
Daska sa parom prosto poskoči kada uploviše u morske vode. I Nikola i Tina i njihov splav – daska radovali su se ovom putu.
Ubrzo zaduva vetar, podigoše se talasi, oluja se opasno približi i naš par uplašen, držeći se pertlama, uhvati strašna panika i strah. Oluja je besnila, talasi su bili strašni i grubi. Tina je počela plakati, a Nikola nije znao da je uteši.
Kada su pomislili da će se razbiti o stenu, oprostiše se uz poljubac, sretni što su imali jedno drugo. Ali, gle čuda… Oluja se naglo stiša, i oni u čudu shvatiše da su preživeli. Zahvalnost Nikole i Tine što su doživeli veliku i jaku ljubav spasila ih je od tuge i razdvajanja.
I da… stigli su na onu plažu, i čini mi se da se još uvek sunčaju i leškare. Naravno, zagrljeni i zauvek zaljubljeni.
MUDRICE 